Ko prvi put prisustvuje konstelaciji, često izađe sa istim pitanjem: kako je moguće da predstavnik oseća ono što o porodici nekog drugog ne zna? Da li je to samo utisak, sugestija, ili postoji nešto što to može da objasni?
Pitanje je opravdano i dobro je postaviti ga. Sistemske konstelacije su iskustvena metoda i nastale su iz prakse, ne iz laboratorije. Ali knjige dr Jelene Đorđević posvećuju posebnu pažnju tome kako savremena nauka osvetljava ono što se u konstelacijama događa.
Ovaj tekst se oslanja na knjige Kodovi duše, Put isceljenja i Dekodiranje duše i prikazuje kako one povezuju sistemski rad sa kvantnom fizikom, epigenetikom i teorijom polja.
Veliki Duh i Velika Duša
Bert Helinger, osnivač metode sistemskih konstelacija, stvarnost posmatra kroz dva osnovna aspekta: Veliki Duh i Veliku Dušu. Veliki Duh je univerzalna, sveobuhvatna svest koja povezuje sve što postoji. Velika Duša je kolektivno, porodično i individualno nesvesno, oblikovano emocionalnim i energetskim nasleđem koje se prenosi kroz generacije.
Knjiga Kodovi duše polazi od toga da oba pojma mogu da se razumeju i kroz jezik nauke: Veliki Duh kroz zakone fizike, a Velika Duša kroz zakone epigenetike.
Šta kaže kvantna fizika
Jedno od ključnih otkrića kvantne fizike je kvantna prepletenost. Dve čestice mogu biti povezane tako da promena stanja jedne utiče na stanje druge, bez obzira na udaljenost između njih. To sugeriše da je na fundamentalnom nivou sve u univerzumu međusobno povezano.
Kodovi duše opisuju i druge neobične osobine kvanata: oni nisu ni potpuno materijalni ni potpuno energetski, mogu biti „ovde“ i „tamo“ istovremeno, a čestice koje su jednom bile povezane ostaju povezane i kada su daleko jedna od druge. Za sistemski rad ova slika je važna jer opisuje svet u kome odvojenost nije osnovno stanje stvari.
U knjizi Kodovi duše ova otkrića se tumače kao moguća naučna podloga za pojam Velikog Duha: stvarnost nije fiksna i izolovana, već fluidna i otvorena za mogućnosti. Važno je naglasiti da je reč o tumačenju i povezivanju, a ne o eksperimentu koji meri ono što se dešava u konstelaciji.
Šta kaže epigenetika
Epigenetika proučava kako okruženje i način života utiču na to koji će se geni aktivirati, a koji ostati neaktivni, bez promene samog DNK. Stres, ishrana, odnosi i životne okolnosti ostavljaju epigenetske oznake, a neke od njih mogu se preneti i na potomke.
„To znači da mi rođenjem ne nasleđujemo samo fizičke karakteristike, već i sklonost ka određenim emocionalnim i zdravstvenim stanjima.“ (iz knjige Kodovi duše)
Knjiga Put isceljenja ovde vidi naučnu potporu za ono što Helinger opisuje kao porodične terete: iskustva predaka mogu da utiču na potomke i onda kada o njima ništa ne znaju. Upravo to je ono sa čime se u konstelacijama radi.
Ista knjiga ističe da epigenetika i kvantna fizika zajedno pružaju objašnjenje kako univerzalna svest i nasleđena svest oblikuju naše živote. Naglasak pri tome nije na determinizmu. Ako se obrasci prenose, oni se mogu i osvestiti, a to je polazna tačka svakog sistemskog rada.
Teorija polja i morfička rezonanca
Treći oslonac je teorija biologa Ruperta Šeldrejka o morfogenetskim poljima. Prema toj teoriji postoje nevidljiva polja koja nose informacije o obliku i ponašanju živih bića, a pojedinac je sa svojom vrstom povezan putem morfičke rezonance.
Knjiga Kodovi duše na isti način opisuje porodično nesvesno: informacije iz porodične istorije deluju na nas putem rezonance, bez obzira na to da li smo ih svesni. Porodične upletenosti su tu poređene sa skrivenim programima koji se pokreću kada nas život dovede u situaciju sličnu onoj koju su proživeli preci. Zato pojam polja ima središnje mesto u sistemskom radu: u konstelaciji predstavnici ulaze u polje porodice i u njemu osećaju ono što pripada sistemu.
Gde su granice
Iskren odgovor na pitanje iz naslova ima dva dela. Prvi: knjige pokazuju da savremena nauka nudi pojmove i otkrića koja su bliska iskustvu konstelacija i koja pomažu da se ono razume. Drugi: to povezivanje je tumačenje, a samo iskustvo konstelacije ostaje lično i ne može se svesti na formulu.
Knjiga Dekodiranje duše otvoreno piše i o ograničenjima metode. Konstelacije se odvijaju povremeno, svako ima svoj ritam, a postoji i rizik da se osoba previše osloni na voditelja. Zato se uz konstelacije preporučuju sistemsko samoistraživanje i praksa prisutnosti, kao samostalan rad koji traje i između susreta.
Najbolji način da proceniš metodu i dalje je sopstveno iskustvo: da vidiš šta se u tebi menja kada se porodični sistem sagleda celovito. Sistemski rad ne zamenjuje stručnu psihološku ili lekarsku pomoć kada je ona potrebna.