Odluka je doneta: novi posao, drugi grad, odnos koji porodica ne odobrava ili jednostavno život koji ne liči na život tvojih roditelja. Spolja sve deluje u redu, a iznutra se javlja težina koju je teško objasniti. Kao da je izneveren neko ko ti je drag, iako nikome nije naneta šteta.
Taj osećaj krivice često ne dolazi iz stvarnog prestupa. U knjizi Kodovi duše dr Jelena Đorđević opisuje krivicu kao osećaj koji se javlja kada osećamo da smo prekršili porodična očekivanja ili moralna pravila koja su nam nesvesno usađena. Pravila koja niko nije izgovorio, ali ih svi u porodici poštuju.
Zato je važno razumeti šta se zapravo dešava kada krenemo svojim putem, i zašto nas baš ta sloboda ponekad toliko boli.
Krivica kao čuvar pripadanja
Jedan od temeljnih principa sistemskih konstelacija jeste ideja da svi imamo žudnju da pripadamo svom porodičnom sistemu. Prema knjizi Kodovi duše, ta žudnja za pripadanjem može uticati na nas tako da nesvesno preuzmemo obrasce ponašanja, osećanja ili sudbine svojih predaka.
Dok živimo po porodičnim pravilima, savest nam je mirna jer se osećamo kao deo celine. Kada od tih pravila odstupimo, javlja se strah da ćemo to pripadanje izgubiti. Krivica je tada glas koji nas vraća nazad, u ono što je poznato i bezbedno.
Ponekad pojedinci unutar porodice mogu osetiti krivicu kao način da ostanu vezani za sistem, čak i ako to znači preuzimanje negativnih emotivnih stanja. (iz knjige Kodovi duše)
Drugim rečima, krivica ponekad nije znak da radimo nešto pogrešno. Ona može biti nevidljiva nit kojom ostajemo vezani za one koje volimo.
Slepa ljubav i nesvesne lojalnosti
U knjizi Dekodiranje duše opisan je pojam slepe ljubavi: deca, vođena nesvesnom privrženošću, mogu ponavljati živote svojih roditelja, ne samo kroz ono što je dobro, već i kroz patnje i greške. Slepa ljubav se razvija iz temeljne potrebe deteta da se identifikuje sa roditeljima kako bi steklo osećaj pripadnosti i sigurnosti.
Kada neko krene drugačijim putem, ta stara lojalnost se pobuni. Knjiga Kodovi uspeha navodi nekoliko oblika nesvesnih lojalnosti koji ograničavaju lične izbore:
- nesvesno ponavljanje porodičnih obrazaca, čak i onih koji nam ne prijaju
- lojalnost porodičnim tajnama, kada potiskujemo svoja osećanja da bismo sačuvali porodični „mir“
- identifikacija sa nekim u porodici ko je doživeo nepravdu ili bol, uz nesvesno uverenje da ne zaslužujemo sreću ili uspeh
- preuzimanje porodičnog „zadatka“ da se poprave stvari koje su bile problematične, umesto da živimo svoj život
Ako prepoznaješ neki od ovih obrazaca, to ne znači da nešto nije u redu sa tobom. Znači samo da tvoja ljubav prema porodici traži zreliji oblik.
Odakle još dolazi krivica u porodičnom sistemu
Knjiga Kodovi duše navodi da krivica može nastati i kada se prekrše „zakoni ljubavi“ o kojima govori Bert Helinger: kada preuzmemo tuđe terete ili kada dete preuzme ulogu roditelja. Krivica se javlja i kada nesvesno nosimo teret za isključene članove porodice, kao i kada postoji neravnoteža u davanju i primanju.
Dekodiranje duše dodaje još jednu sliku: deca često osećaju potrebu da ispune očekivanja ili da pomognu roditeljima čak i kada to nije u njihovom interesu. Dete može osećati krivicu zbog toga što ne može da „spasi“ porodičnu situaciju. Kada takvo dete odraste i izabere sebe, stara krivica se ponovo javi, kao da je napustilo nekoga ko ga treba.
Kako pripadati, a ipak ići svojim putem
U sistemskim konstelacijama važi princip da svaki član sistema ima pravo na pripadanje, koje dobija rođenjem. To pravo nije nagrada za poslušnost. Ne mora se zaslužiti ponavljanjem tuđe sudbine, niti se gubi kada živiš drugačije.
Kada to postane jasno, krivica gubi svoju ulogu čuvara. Vezu sa porodicom možeš da zadržiš kroz poštovanje i zahvalnost, a ne kroz preuzimanje njenih tereta. U knjizi Dekodiranje duše nalaze se isceljujuće rečenice iz sistemskih konstelacija koje upravo to izražavaju:
- „Moj put je drugačiji od tvog i to je u redu.“
- „Sa poštovanjem prema tvojim izborima, gradim svoj put.“
- „Poštujem te i tvoju sudbinu.“
- „To je tvoj teret, ne moj i sada ga vraćam.“
Ove rečenice ne znače odbacivanje porodice. One vraćaju svakome ono što mu pripada: roditeljima njihovu sudbinu, a tebi tvoj život.
Prvi korak: osvestiti pravo na pripadanje
Dekodiranje duše opisuje kako narušeno pravo na pripadnost stvara osećaj da nam nešto ne pripada i da moramo mnogo da radimo da bismo bili viđeni, voljeni i prihvaćeni. Za to su u knjizi predložene vežbe sistemskog samoistraživanja, na primer: „Želim da osvestim moje pravo na pripadnost u porodici“ ili „Želim da eliminišem smetnje da kažem svima ko sam, šta sam i šta mi pripada“.
Ove rečenice se izgovaraju polako, uz pažnju na ono što se pokreće u telu i osećanjima. Ne treba ništa forsirati. Dovoljno je primetiti gde krivica stanuje i dati joj prostor da se pokaže.
Ako je osećaj krivice preplavljujući ili dugo traje, sistemski rad ne zamenjuje stručnu psihološku ili lekarsku pomoć, i dobro je potražiti je kada je potrebna.
Krivica koja se javlja kada kreneš svojim putem često je poslednji glas stare lojalnosti. Kada je prepoznaš kao ljubav koja je izgubila pravac, možeš da joj zahvališ i da nastaviš, sa porodicom u srcu i sa svojim životom u svojim rukama.