Postoje rečenice, pogledi i situacije koje nas pogađaju uvek na isti način. Neko drugi bi ih možda i ne primetio, a mi u sebi osećamo bol, ljutnju ili tugu koja se ne smiruje danima. Prirodno je da tada mislimo da je uzrok u drugoj osobi: da nas je povredila, da nije trebalo tako da se ponaša.
Knjiga Kodovi svesti nudi drugačiji pogled. Prema njoj, ono što nas boli u drugima samo pokreće nešto što je već u nama. Taj pogled ne umanjuje stvarnost onoga što osećamo. Naprotiv, on vraća moć tamo gde promena zaista može da se desi.
Ovaj tekst se oslanja na knjigu Kodovi svesti i objašnjava kako ona razume bol i patnju i na kojim nivoima opisuje njihovo razrešenje.
Šta je stvarno, a šta je iluzija
Knjiga jasno razlikuje dve stvari. Na nivou svakodnevnog života ne može se reći da negativna iskustva ne postoje, jer ih fizički doživljavamo svojim čulima. Ono što knjiga naziva iluzijom jeste naše razumevanje uzroka takvog iskustva i naše uverenje da je ono konačno i nepromenljivo.
Prema Kodovima svesti, negativne misli, emocije i senzacije u telu jesu opterećenja našeg uma, koja knjiga naziva psihosomatskim kvantnim opterećenjima. Ona nisu u vezi sa drugim ljudima i ne zavise od njih. Drugi ih mogu samo pokrenuti, jer u određenoj situaciji vibriraju u istom rezonantnom opsegu.
„Ukoliko nema šta da bude pokrenuto, ne može ni da se uđe u iskustvo.“ (iz knjige Kodovi svesti)
Zašto se iste situacije ponavljaju
U osnovi bola i patnje knjiga vidi dualni um i dva procesa koja se u njemu odvijaju paralelno. Prvi je vezanost za nesvesna opterećenja iz individualnog, porodičnog i kolektivnog nesvesnog. Drugi je ono što knjiga naziva iluzijom slobodnog izbora: svaki naš izbor uslovljen je nesvesnim obrascima, strahovima i željama.
Ti strahovi i želje nastali su iz potrebe da izbegnemo ponavljanje negativnih iskustava i da što više ponovimo pozitivna. U nesvesnom su pohranjene informacije o tome koje su situacije za nas prijatne, a koje neprijatne. Zato knjiga kaže da problem nisu sami strah i žudnja, već emocije i impresije koje nas dovode do toga da ih doživljavamo u različitim situacijama.
Drugim rečima, kada se ista vrsta bola ponavlja sa različitim ljudima, to nije slučajnost. To je znak da u nama postoji sadržaj koji čeka da bude viđen.
Četiri nivoa integracije
Kodovi svesti opisuju četiri nivoa na kojima je potrebno integrisati nesvesne sadržaje da bi se uklonili uzroci bola i patnje:
- Individualni nivo: odnosi sa ljudima iz sadašnjeg okruženja i najznačajniji događaji iz sadašnjosti i bliske prošlosti.
- Nivo primarne porodice: odnos sa roditeljima ili starateljima, ili iskustvo da ih nismo imali, koji se nalazi u osnovi svih odnosa u koje ulazimo tokom života.
- Predački nivo: opterećenja predaka koja utiču na odnose sa roditeljima, braćom i sestrama, partnerima i svim ljudima sa kojima smo u kontaktu.
- Nivo kolektivnog nesvesnog: arhetipski polariteti, poput muškog i ženskog principa, dobra i zla, pravde i nepravde.
Knjiga naglašava i redosled. Bez prethodnog sređivanja izazova iz svakodnevnog života nije moguće započeti integraciju dubljih slojeva. Ako neko ima gorući problem sa partnerom, neće moći da osvesti da je u osnovi tog problema odnos sa jednim ili oba roditelja. Ipak, na sva četiri nivoa treba raditi paralelno, uporedo sa razvojem svesnosti.
Ljubav je već tu
Jedna od najlepših misli ovog poglavlja tiče se same ljubavi. Prema Kodovima svesti, što je manje misli, emocija i koncepata iz kojih one proizlaze, to je više ljubavi, jer je ljubav u osnovi čovekove strukture. Nju ne treba tražiti. Ona je već tu, samo je treba osloboditi i pustiti da slobodno teče.
Zato knjiga kao ključ za oslobađanje od bola i patnje vidi prisutnost, usmerenu pažnju na svoju suštinu kroz rečenice „Ja sam Apsolut“ ili „Ja jesam“. Uz to ističe i vrednost učitelja, nekoga ko je principe na kojima radimo već integrisao u sebi i ko zato može da pomogne da se prepreke uklone. Primena tehnika bez takve podrške, kako se navodi, svakako donosi olakšanje, ali je uz učitelja lakše doći do suštine.
Kako možeš da počneš
Sledeći put kada te nešto zaboli, možeš da pokušaš malu promenu pažnje. Umesto pitanja „Zašto mi ovo radi?“, postavi pitanje „Šta se ovim pokrenulo u meni?“. Primeti gde u telu osećaš reakciju, koju emociju prepoznaješ i da li ti je poznata iz ranijih odnosa ili iz porodice.
Ovakvo posmatranje ne znači da treba da trpiš ono što ti ne prija ili da opravdavaš tuđe postupke. Ono samo otvara prostor da ono što nosiš u sebi postane vidljivo i da počne da se razrešava. Ako je bol koji osećaš dubok i dugotrajan, važno je potražiti i stručnu psihološku ili lekarsku pomoć, jer sistemski rad nju ne zamenjuje.