Upoznaš nekoga novog i u početku ti se čini da je ovoga puta sve drugačije. Posle nekoliko meseci prepoznaješ poznatu sliku: ista emocionalna distanca, isti osećaj da moraš da se dokazuješ, isto razočaranje. Lica i imena se menjaju, a priča ostaje ista.
Ako ti se to dešava, prirodno je da se pitaš šta nije u redu sa tobom ili zašto uvek nailaziš na „pogrešne“ ljude. Sistemski pogled nudi drugačije pitanje. Ne pita ko je kriv, već šta u tebi i u tvom porodičnom sistemu traži da bude viđeno.
Polazna tačka u knjizi Kodovi ljubavi je jednostavna: kada se dvoje ljudi sretne i započne vezu, oni nisu samo „ja“ i „ti“. Iza svakog od njih stoji čitav niz predaka, roditelji, bake i deke, braća i sestre, sa svim događajima koji su oblikovali te porodice. Taj nevidljivi niz učestvuje i u tome koga ćeš izabrati.
Prva ljubav koja oblikuje sve sledeće
Prva ljubav koju svako od nas doživi obično je ljubav prema majci. Ta osnovna emocionalna veza formira naš prvi koncept ljubavi i postavlja temelje za sve buduće emotivne odnose.
Ljubav prema majci je tako duboko ukorenjena u našem biću da često nesvesno tražimo partnere koji na neki način odražavaju kvalitete te prve, fundamentalne ljubavi. (iz knjige Kodovi ljubavi)
Zato se ljubav na prvi pogled može posmatrati kao težnja za ponovnim ujedinjenjem sa prvobitnim osećajem sigurnosti i pripadnosti. To važi čak i kada odnos majke prema detetu nije bio nežan, pa i kada je bio destruktivan. Taj odnos je naš prvi koncept ljubavi i u njemu se ponovo osećamo „celi“. Zato nas često privlači ono što je poznato, a ne ono što nam zaista prija.
Isto važi i za oca. U knjizi se navodi Helingerov uvid da ljubav između partnera zahteva odricanje od naše prve i najintimnije vezanosti za roditelje. Dok energetska vezanost za majku ili oca nije razrešena, ne možemo se potpuno dati partneru.
Partner kao figura iz prošlosti
U vezi nismo uvek sa osobom koja je fizički pored nas. Na dubljem, nesvesnom nivou možemo reagovati na partnera kao da je neko drugi iz našeg sistema. Možda od partnera tražimo da ispuni emocionalnu prazninu koju su ostavili roditelji. Možda u njemu vidimo osobine nekoga koga smo idealizovali ili koga smo se plašili.
Knjiga Kodovi duše dodaje još jedan sloj. Švajcarski psihijatar Leopold Sondi tu nevidljivu silu nazvao je porodično nesvesno, a Helinger Velika Duša. Porodično nesvesno deluje na naš izbor partnera, prijatelja, ideala i profesije. Izbor koji doživljavamo kao potpuno ličan često nosi trag porodične istorije.
Šta se iz porodice ponavlja kroz tvoj izbor
Kada se počnemo ozbiljnije baviti pitanjima ljubavi, susrećemo se sa nekoliko porodičnih uslovljenosti koje Helinger izdvaja, a koje oblikuju naše odnose:
- Ponavljanje porodičnih obrazaca: ako su prethodne generacije imale neuzvraćenu ljubav, prevare ili emocionalnu distancu, potomci mogu nesvesno tražiti ljubav na isti, poznat način.
- Nesvesne lojalnosti: ostajemo verni porodičnim pravilima i kada su štetna, na primer kada se lojalnost meri žrtvovanjem sopstvene sreće.
- Nerešeni porodični konflikti i traume, kao što su izgubljene ljubavi ili rane smrti.
- Zabranjene ljubavi i tajne, koje stvaraju atmosferu straha i sramote.
- Isključeni članovi porodice, čija sudbina može ostaviti strah od odbacivanja.
Zato sistemska inteligencija postavlja pitanje: „Koje aspekte svojih roditelja ili drugih članova porodice ponavljam u svojim odnosima?“ Iskren odgovor na njega često objasni više od svih analiza bivših partnera. U novim vezama potrebno je da se isključeni članovi simbolično reintegrišu, kako bismo živeli svoju, a ne njihovu sudbinu.
Od prve ka drugoj ljubavi
Ponavljanje nije kazna. Dok ne postanemo svesni osnovnog modela odnosa koji smo ostvarili sa roditeljima, ponavljaćemo istovetne situacije kako bismo te odnose ponovo proživeli i iscelili. Isti tip partnera je, u tom smislu, poziv da se nešto staro konačno vidi.
Dok prva ljubav oblikuje naše osnovne emotivne obrise, druga ljubav, ona koju biramo kao odrasli, nudi priliku za zrelost. Ona nas poziva da drugu osobu vidimo i volimo takvu kakva jeste, a ne kao figuru iz najranijih emocionalnih predstava. Zrela ljubav traži postepeno napuštanje slepe ljubavi detinjstva.
Put do toga vodi kroz integraciju roditelja u sebi, opraštanje i osvešćivanje sopstvenih reakcija kroz usmerenu pažnju. Sistemsko samoistraživanje i sistemske konstelacije pomažu da se razreše upletenosti i emocionalne blokade. Kada postignemo unutrašnje jedinstvo, stvaramo odnose ne iz potrebe, već iz želje da delimo svoje ispunjeno biće.
Kada sledeći put osetiš onaj poznati, gotovo neodoljiv osećaj prepoznavanja, zastani na trenutak. Zapitaj se da li prepoznaješ novu osobu ili staru priču. Već to pitanje otvara prostor u kojem izbor može postati zaista tvoj.