Ima ljudi kojima ništa nije dovoljno dobro, najmanje ono što sami urade. Svaku grešku dugo prepričavaju u sebi, pohvalu ne mogu da prime, a pred drugima stalno paze kako izgledaju. Spolja deluju sposobno i uredno. Iznutra je napetost koja ne prestaje.
Perfekcionizam se često opisuje kao osobina karaktera ili čak vrlina. Sistemski pogled ga vidi drugačije: kao jedan od načina na koji se čovek brani od srama, emocije koja govori da nismo dovoljno dobri ili vredni da budemo voljeni.
Ovaj tekst se oslanja na knjige Kodovi duše, Kodovi svesti i Dekodiranje duše i objašnjava odakle sram dolazi i kako se može osvestiti.
Najniža emocija na skali svesnosti
Na skali svesnosti dr Davida Hokinga, koju knjige koriste kao alat za razumevanje emocija, sram ima vrednost 20. To je najniža emocija na skali. Knjiga Kodovi duše opisuje ga kao jedno od najdubljih i najtežih emocionalnih stanja u kome čovek može da živi.
Sram proizlazi iz osećaja da nismo dovoljno dobri ili vredni, da ne zaslužujemo ljubav ili prihvatanje drugih. Kada se osećamo posramljeno, često sebe doživljavamo kao nesposobne ili nepoželjne. Možemo da se plašimo ranjivosti pred drugima i da stalno brinemo šta oni misle o nama.
Knjiga Kodovi svesti navodi i šta sram u podsvesnom porodičnom umu može da proizvede: samoprezir, strah od presude, potrebu za perfekcionizmom ili preteranu brigu za ono što drugi ljudi misle o nama. Sve to oblikuje sliku o sebi i način na koji doživljavamo svet, često mnogo pre nego što toga postanemo svesni.
„Možemo postati perfekcionisti, stalno težeći savršenstvu kako bismo izbegli osećaj srama.“ (iz knjige Kodovi duše)
Ovde se vidi veza. Perfekcionizam nije težnja ka kvalitetu, već pokušaj da se nikada više ne oseti sram. Zato ne donosi mir: ma koliko dobro bilo urađeno, osnovni osećaj ostaje isti.
Sram koji ne pripada tebi
Knjiga Kodovi duše naglašava da osećaj srama nije nužno realan ili opravdan. Često potiče iz duboko ukorenjenih uverenja preuzetih iz porodice ili društva. Knjiga Kodovi svesti dodaje da je sram, kao i krivica, povezan sa nasleđenim sadržajima koji se kroz generacije prenose kroz porodične sisteme.
U metodi sistemskih konstelacija sram se razume na nekoliko načina:
- Kao odgovor na porodične tajne ili isključenja: nepriznatu decu, prekinute trudnoće, bolesti ili događaje koji su bili stigmatizovani i skriveni.
- Kao posledica kršenja porodičnih normi: kada pojedinac deluje suprotno onome što porodica smatra prihvatljivim.
- Kao mehanizam kontrole: u nekim porodicama sram se koristi da bi se održala poslušnost i usklađenost sa pravilima.
- Kao nasleđe: deca mogu nesvesno preuzeti sram koji se odnosi na događaje ili ponašanja predaka, iako u njima nisu učestvovala.
Ako je tako, tvoj perfekcionizam možda nije samo tvoj. Moguće je da nosiš stid koji je nastao pre tebe, i da pokušavaš da ga ispraviš besprekornim ponašanjem, kao da tako možeš da vratiš ugled nekome ko ga je izgubio.
Zašto se sram ne leči trudom
Knjiga Kodovi svesti stanje srama i krivice upoređuje sa izvornom idejom „pakla“, jer u njemu se neprestano stvaraju talasi najnižih frekvencija koji preplavljuju čoveka. Iz tog stanja nije moguće izaći većim naporom, jer napor dolazi iz istog straha da nismo dovoljni.
Ono što pomaže jeste osvešćivanje. Kada se vidi odakle sram dolazi, on gubi deo svoje moći. Kada se oni koji su u porodici bili skrivani ili osuđivani ponovo uključe i dobiju svoje mesto, sistem više nema potrebu da sram prenosi na potomke.
U konstelaciji se to događa kroz isceljujuće rečenice upućene onima koji su bili skriveni ili osuđivani. Jedna od njih, iz knjige Dekodiranje duše, glasi: „Sada te vidim. Ti imaš mesta u mom srcu. Ti imaš pravo da pripadaš.“ Kada se ovakve reči izgovore, sram prestaje da bude porodična tajna i postaje deo priče koja može da se ispriča do kraja.
Kako da počneš
Knjiga Dekodiranje duše predlaže da se emocija prvo imenuje, a zatim joj se posveti svesna namera, rečenicom poput „Želim da eliminišem sram“, uz koju se zastaje i posmatra šta se dešava u telu. Mogu pomoći i ova pitanja:
- U kojim situacijama osećam da sve mora da bude besprekorno, i čega se tada plašim?
- Šta se u mojoj porodici skrivalo ili o čemu se nije govorilo?
- Kome iz moje porodice je bilo teško da oseti sopstvenu vrednost?
Sram se smiruje u prostoru prihvatanja. Zato je važno da prema sebi imaš blagost i strpljenje dok ovo istražuješ. Ako sram i samokritika snažno otežavaju svakodnevni život, potraži i stručnu psihološku pomoć, jer sistemski rad je ne zamenjuje.