Telo je za stolom, u šetnji ili u razgovoru, a pažnja je negde drugde. U glavi se vrti jučerašnja rečenica, sutrašnja obaveza ili scenario koji se možda nikada neće dogoditi. Dan prođe, a ostane utisak da ga zapravo nije bilo.
Ako ti je to poznato, to se ne dešava samo tebi. Život „u glavi“ je uobičajeno stanje uma koji radi po starim obrascima. U knjigama dr Jelene Đorđević odgovor na to stanje nosi ime svesna prisutnost.
Ovaj tekst objašnjava šta prisutnost jeste, zašto um beži iz sadašnjeg trenutka i kako izgledaju jednostavne vežbe kojima se pažnja vraća kući.
Šta znači biti prisutan
U knjizi Put znanja svesnost je opisana kao prisutnost u trenutku bez prethodnih uslovljenosti i predrasuda koje nosimo iz prošlosti, i bez strahova i želja koje projektujemo u budućnost. To je stanje u kojem se um ne bavi prošlim iskustvima ni budućim očekivanjima, već je usredsređen na sadašnjost.
U tom stanju stvari vidimo onakvima kakve jesu, bez emotivnih slojeva koji inače oblikuju našu percepciju. Knjiga Kodovi duše kaže da je bivanje u sadašnjem trenutku kroz svesnu prisutnost krajnji cilj ličnog rada, i da se ono može izraziti idejom Ja Jesam.
Zašto um stalno beži iz sadašnjeg trenutka
Prema knjizi Kodovi duše, da bismo razumeli stanje prisutnosti, prvo treba da razumemo kako uslovljenosti utiču na nas. U nesvesnom umu čuvaju se sadržaji koji nisu trenutno deo naše svesti: instinktivni porivi, emocionalni kompleksi, strahovi i obrasci zaključivanja.
Kada se u životu desi nešto što podseća na staro iskustvo, ti sadržaji se pokrenu. Knjiga Kodovi svesti to naziva impresijama koje, pokrenute rezonantnim događajima, izazivaju određene emocionalne i misaone reakcije. Tada više ne reagujemo na ono što se dešava sada, već na sliku iz prošlosti.
Zato „život u glavi“ nije lična mana. On je posledica uslovljenosti, a uslovljenost se može osvestiti.
Posmatrati misli, a ne biti misli
U knjizi Dekodiranje duše ključni momenat ličnog rada opisan je kao deidentifikacija sa mislima i emocijama. To znači učenje da se misli i emocije posmatraju kao delovi nas, a ne kao definicija našeg bića.
Kada prestanemo automatski da se poistovećujemo sa svakom emocijom, dobijamo prostor da biramo kako ćemo reagovati. Umesto da budemo zarobljenici starih reakcija, postajemo svesni kreatori svojih odgovora.
Kroz praksu prisutnosti, osobe uče da prepoznaju kako njihove misli i emocije ne moraju automatski diktirati njihovo ponašanje. (iz knjige Dekodiranje duše)
Ista knjiga ističe da vežbe prisutnosti pomažu u razbijanju dualističkog načina razmišljanja, onog koji deli svet na „dobro“ i „loše“, „ja“ i „oni“, i tako stvara stalnu unutrašnju borbu. Prisutnost usmerava pažnju na trenutno iskustvo, bez ocenjivanja, analize i kritike.
Vežbe prisutnosti iz knjiga
Vežbe prisutnosti su vežbe usmerene pažnje. Iako na početku deluju kao afirmacije za fokus, knjiga Kodovi duše objašnjava da su one zapravo sredstvo za prevazilaženje uma. U knjizi Dekodiranje duše navedeni su primeri ovakvih rečenica:
- „Ja jesam, ovde i sada u svesti i telu.“
- „Želim da mi sazri celovit um.“
- „Želim da osvestim moj Izvor u meni.“
- „Ja Jesam.“
Preporuka iz knjige je da se na rečenicu duboko fokusiraš i da je doživiš što intenzivnije i duže možeš, osećajući njeno značenje. Praksu treba ponavljati redovno, sa pažnjom na osećaj prisutnosti.
Knjiga Kodovi svesti opisuje i put samoistraživanja Šri Ramane Maharšija, Atma Vičaru, u kojem se postavlja pitanje „Ko sam ja?“ ili „Koja je to svest koja posmatra sve misli, osećanja i iskustva?“. Pažnja se tako okreće ka unutra, ka izvoru iz kojeg misli nastaju, a um se posmatra bez učešća i prosuđivanja.
Ta vežba, kako piše u istoj knjizi, nije ni približno tako jednostavna kao što izgleda. Do nje se dolazi postepeno, korak po korak. Zato je važno imati strpljenja sa sobom i ne očekivati da će um odmah utihnuti.
Prisutnost i sistemski rad
U knjigama dr Jelene Đorđević svesna prisutnost nije odvojena od sistemskih konstelacija i sistemskog samoistraživanja. Dekodiranje duše navodi da bez rada na umu postoji rizik da um nastavi da projektuje stare obrasce, i da bi svaka praksa rada na sebi idealno trebalo da se završava vežbama prisutnosti.
Konstelacije pomažu da se osvetle porodični obrasci, samoistraživanje pomaže da se oni rasterete, a prisutnost stabilizuje ono što je promenjeno i otvara prostor tišine. Ako ti je „život u glavi“ praćen jakim strahom ili dugotrajnim nemirom, ova praksa ne zamenjuje stručnu psihološku ili lekarsku pomoć kada je ona potrebna.
Prestati da živiš u glavi ne znači boriti se sa mislima. Znači primetiti ih, ne poverovati svakoj, i iznova vraćati pažnju na ono što jeste ovde i sada. Svaki put kada to uradiš, i to je već prisutnost.